Piše spec. DVM Boris Popović, SmartLab
Antibiotici su jedinjenja koja svojim delovanjem zaustavljaju rast, ili ubijaju bakterije. Još pre nekoliko hiljada godina, ljudi su koristili ekstrakte biljaka ili plesnjiv hleb kao kreme koje su potpomagale zarastanje rana na koži. U 19. veku, poznati nemački naučnik, Paul Erlih, počeo je ozbiljnije da se bavi antimikrobnim supstancama, a 1909. godine je zaključio da arsfenamin efikasno deluje u lečenju sifilisa.
Dvadesetak godina kasnije, Aleksandar Fleming uspešno je izolovao, a kasnije i sintetisao penicilin. Nakon niza ispitivanja i dokazanog antimikrobnog dejstva protiv bakterije Staphylococcus aureus, penicilin postaje prvi antibiotik koji se proizvodi masovno. Međutim, vrlo brzo su počeli da se pojavljuju i sojevi koji su otporni na ovaj, i druge, antibiotike, a o razlozima i mehanizmima kojim bakterije postaju rezistentne ćemo saznati tek mnogo godina kasnije.
Otpornost bakterija na antibiotike je aktivan, gorući problem. Svetska zdravstvena organizacija ga je proglasila ,,ozbiljnom pretnjom koja pogađa svaki deo planete i koja može uticati na bilo koga, nezavisno od starosti ili države iz koje potiče“, svrstavajući je pritom u jednu od tri glavne opasnosti po javno zdravlje u 21. veku.
Načini sticanja otpornosti
Biolozi koji se bave evolucijom na jako lep način objašnjavaju same evolutivne procese hipotezom crvene kraljice, kroz citat iz knjige Luisa Kerola: ,,Alisa sa druge strane ogledala“. Naime, u istoimenoj knjizi, Alisa i Crvena kraljica se trkaju. Kada Alisa primeti da trči najbrže što može, a da se nije pomerila, Crvena kraljica joj odgovara da je, u njihovoj zemlji potrebno da trči koliko god može da bi ostala na istom mestu (a duplo brže da bi se igde pomerila). Kroz tu prizmu možemo posmatrati i odnos domaćin-parazit. Onog momenta kada domaćin dođe do načina da se efikasnije bori protiv parazita, parazit mora da iznađe način da bude jednako efikasan, ili mu preti izumiranje.
Bakterije otpornost na antibiotike stiču na različite načine. Jedan od načina su mutacije. Neke bakterije će, nasumičnim mutacijama, steći gene za otpornost na određene antibiotike, druge neće. Svaki put kada koristimo antibiotike, mi ubijamo bakterije koje su na njega osetljive, ali bakterije koje nisu, ostaju žive.
Nakon terapije, taj mali broj preživelih bakterija će se umnožiti, ali ovog puta će svi klonovi preživelih bakterija imati zajedničku osobinu – otpornost na antibiotik koji ih nije ubio. U slučaju ponovljene infekcije istom bakterijom, taj antibiotik ne možemo koristiti u terapiji.
Iako je evolucija uglavnom veoma spor proces, iz perspektive životnog veka čoveka, i pretpostavlja se da je tek svaka milionita mutacija korisna za organizam koji je nosi, kada se uzme u obzir i velika brzina razmnožavanja većine bakterija (kod nekih je generacijsko vreme samo pola sata), te veliki broj ćelija u koloniji, postaje jasno da se, u svetu bakterija, korisne mutacije dešavaju veoma često.
Međutim, stvar se dodatno komplikuje kada se u obzir uzme da bakterije mogu međusobno da razmenjuju gene i to ne samo unutar jedne vrste, već i između različitih vrsta. Čak i neke bakterije koje su nam korisne mogu ,,naučiti“ da budu otporne na antibiotike (jer antibiotici deluju neselektivno i na ,,dobre“ i na ,,loše“ bakterije), pa onda te gene preneti patogenim bakterijama. Dok je, recimo, crevna mikroflora u ravnoteži, potencijalno patogene bakterije ne mogu se razmnožiti dovoljno da naprave problem, zbog velikog broja drugih bakterija s jedne strane, i ograničene količine hranljivih resursa s druge. Međutim, u slučaju disbalansa crevne flore, otpornije bakterije će se lako namnožiti previše i pokazati svoj patogeni potencijal.
Navedeno je nekoliko primera načina na koji bakterije stiču otpornost na antibiotike, sa ciljem plastičnog objašnjavanja neverovatne lakoće s kojom bakterije mogu sprečiti ili zaobići dejstvo antibiotika. O fenotipskim promenama, ili ,,promeni ponašanja“ kod bakterija će biti reči kasnije.
I humana i veterinarska medicina dele određene patogene koji mogu da budu veoma opasni i potencijalno smrtonosni. Prvo na pamet pada MRSA (meticilin rezistentni Staphylococcus aureus). To je soj ove bakterije koji je vremenom, kroz neodgovorno korišćenje antibiotika, postao otporan na penicilin i derivate penicilina, od kojih potiče veliki broj antibiotika koji se koristi u veterinarskoj medicini.
U humanoj medicini se najčešće javlja kao bolnička infekcija, a u veterinarskoj praksi se često srećemo sa ovom bakterijom kod briseva iz rana. Lečenje infekcije ovom bakterijom može biti veoma zahtevno, zbog suženog broja antibiotika na koje je osetljiva. Infekcije bakterijom Pseudomonas aeruginosa su jako uporne i zahtevaju dugotrajnu terapiju.
U našoj praksi se najčešće javlja kao uzročnik infekcije ušnog kanala. Pored urođene otpornosti na većinu antibiotika, Pseudomonas veoma lako mutira i još lakše deli i prima gene stičući pritom otpornost na antibiotike. Bakterije iz roda Enterococcus imaju još potentniju sposobnost deljenja i primanja gena odgovornih za otpornost na antibiotike. Uz pomoć ove osobine, ove bakterije mogu postati otporne na praktično svaki antibiotik koji se klinički može primeniti. Najčešće se sreće kod crevnih infekcija.
Kako pravimo problem?
Ukratko: nepoštovanjem procedure. Često se dešava da se napamet propisuju antibiotici širokog spektra (npr. panklav, penicilin, tetraciklin…), ili da vlasnici na svoju ruku daju životinji navedene antibiotike, često u neprimerenim dozama. Druga greška je prekidanje terapije istog trenutka kada životinji postane bolje.
Ukoliko se ne ispoštuje propisana terapija, šteta koja može nastati je višestruka. Ne samo što se potencijalno pravi selekcija među bakterijama koje su preživele (a možda primenjeni antibiotik i nije pogodan za terapiju), nego teramo bakterije da promene svoje ponašanje, u vidu ekspresije gena i, posledično, promene u metabolizmu tih bakterija. Uzevši u obzir da su se prve žive ćelije na našoj planeti pojavile pre najmanje 3,5 milijardi godina, bakterije su imale sasvim dovoljno vremena da pronađu načine da se, u nepovoljnim uslovima, prilagode novonastalim situacijama, ukoliko sama promena nije dovoljno nagla.
Ukoliko antibiotik primenjujemo prekratko, ili u nedovoljnoj dozi, dajemo bakterijama vremena da komuniciraju i odbrane se od onoga što ih napada.
Šta možemo da uradimo?
Moramo koristiti antibiotike samo onda kada su neophodni i na način na koji je propisano. Virusne bolesti se ne leče antibioticima (antibiotici deluju samo na bakterije i pojedini na neke vrste protozoa i gljivica, ali se za lečenje ovih bolesti koriste posebni lekovi). Postoji niz ne toliko ozbiljnih bakterijskih oboljenja koje ne zahtevaju upotrebu antibiotika.
Nikako ne treba davati antibiotike na svoju ruku. Uvek se mora pridržavati propisane doze i dužine terapije. Najodgovornije bi bilo odvesti životinju veterinaru, te, nakon izolacije uzročnika bolesti, na osnovu antibiograma odrediti koju terapiju treba primeniti.
Bakterijska rezistencija na antibiotike je ozbiljan problem koji se tiče svih nas. Moramo čuvati antibiotike kao poslednju liniju odbrane protiv bakterijskih infekcija. Iako su neke bakterije ograničene na određene životinjske vrste, veliki broj je patogen nevezano za vrstu, a slučaj jednog pacijenta iz SAD, iz 2017. godine, kada nijedan od 26 antibiotika koji su testirani nije bio efikasan protiv bakterije koja je izazvala infekciju i pacijent je, nažalost, preminuo – i te kako budi brigu.
Naravno, farmaceutska industrija svakodnevno radi na pronalaženju novih i efikasnijih antibiotika, tako da ,,trka crvene kraljice“ i dalje traje, ali samo našim odgovornim ponašanjem prema upotrebi antibiotika se možemo uspešno boriti protiv ovih super-bakterija jer, ne samo da se ovaj problem tiče naših ljubimaca, već se tiče i nas samih.
Vlasnici 
Pet Owners 
Bладельцы 